Српска Православна Богословија Светог Саве - Београд, © 2013 - Сва права су задржана | Веб дизајн
МиркоМ
манастир Хиландар је посвећен Ваведењу Пресвете Богородице. Оснивање манастира Хиландара је врло
важан догађај у историји Српске цркве и српске културе, он ће временом постати центар и расадник српске
просвете, прва српска висока школа и највећа радионица српске средњевековне књижевности. Преподобни
Симеон  се уселио са својим сином Савом у манастир Хиландар већ у дубокој старости где је преминуо 13.
фебруара 1200. године.
Очева смрт била је за Саву велики губитак.  Једне ноћи, удостојио га је Бог чудног виђења. Јавио му се отац,
преподобни Симеон, у неисказаној слави и лепоти окружен светитељима. Испуњен радошћу преподобни
Симеон је говорио сину да ни он не тугује, благословио га и предсказао му велико дело које ће извршити у
животу српског народа. Ускоро после очеве смрти, Саву је рукоположио у Хиландару  јеријски епископ за
ђакона, потом и за презвитера, после чега се Сава неко време повукао у своју испосницу у Кареји. Након
извесног времена произведен је за архимандрита у Солуну.
Док је Немања као монах Симеон живео у Светој Гори, владао је у Србији унутрашњи мир. Вукан, иако
незадовољан што није добио очев престо, ћутао је све време обуздаван силом очевог ауторитета.  После
смрти Симеона, Вукан је почео да учвршћује везе са Угарском и папом Инокентијем III и на крају је напао
брата Стефана Првовенчаног. Помоћу угарске војске Вукан је у пролеће 1202. године победио брата Стефана
који је морао да бежи, а он је преузео власт. Захваљујући бугарском  цару Калојовану, Стефан је успео 1203.
године победи Вукана и поврати престо. Желећи да измири браћу Сава је понео очеве мошти са собом у
Србију. У Хвосну га је дочекао брат, велики жупан Стефан са епископом, свештеницима и монасима, те су
на рукама пренели свето тело у Студеницу где и данас почива. Присуство чудима прослављеног очевог тела
и ауторитет најмлађег брата неоспорно су утицали на Вукана и умирили га, а Стефана оснажили. Борбе међу
браћом су престале и у земљи је завладао мир.
Светом Сави је било јасно да српски народ не може без просвете да ствара своју националну културу, ни
цивилизацију, ни праву независну државу. Сава се не враћа у Свету Гору, већ као архимандрит Студенице
остаје у отаџбини да послужи свом народу. Обилажењем српских области, Сава је упознао прилике у
народу, што ће му касније необично добро доћи када буде вршио организацију Српске цркве. Поред
унапређења живота и ширења просвете, Свети Сава је помогао брату својим саветима у вођењу државних
послова и учествовао у дипломатским мисијама. У току свога десетогишњег боравка и рада у Србији (1207-
1217), Свети Сава је учинио прави духовни препород  у животу младе српске државе и створио основе на
којима ће ускоро организовати самосталну Српску цркву.
Пошто се Сава после дугогодишњег боравка у Студеници враћа на Свету Гору, мењају се политичке прилике
у оним државама које су се граничиле са Србијом, а које су дотле угрожавале њен опстанак: Латинско
царство, створено у време Четвртог крсташког рата 1204. године са престоницом у Цариграду, почело је да
слаби, а Угарска је изгубила папску наклоност и борила се  са низом својих унутрашњих тешкоћа.
Стефан Првовенчани позвао је Саву да се врати из Свете Горе у Србију. Нешто раније, услед неповољних
политичких прилика по Србију, Стефан је био принуђен да прими краљевску круну