Има ли потребе говорити о томе колико је светих Божјих људи, делатника на њиви Господњој, културне елите и националне интелигенције која је учествовала у изграђивању свете српске државе, изнедрила наша Света Црква?
     Најпре, отац наше нације, Свети Сава, оснивач самосталне цркве, просвећене и културне државе, учитељ и просветитељ, први Архиепископ српски и отац свих нас нам је показао пример пута благоугодног Господу.
     Свети Сава, утврђујући младу српску Цркву, радећи на њеној аутокефалији, утврђивао је  државни интегритет, уобличавао и изграђивао национални идентитет, који до данашњег дана, Срби светосавци у себи носе и љубоморно чувају као нешто најсветије  што им је предато у наслеђе и завештање.
     Много је столећа и знаменитих личности које су вредне помена и пажње, и који су заслужни за очување српства и светосавља. Било би нам потребно заиста много времена и простора да се дотакнемо свих оних људи који су радили на очувању српске државе и Цркве. 
Културно просвећивање нашег народа, које је започео сам Свети Сава, а наставили Црквени великодостојници и државни чиновници и многи други учени и образовани људи никада није прекинуто, већ је некада било више, а некада мање активно, и тако се протеже и до данашњих дана.
Један од настављача духовног и културног просвећивања био је и Доситеј Обрадовић. Његовим залагањем, отворено је 1810. године у ослобођеној Карађорђевој Србији, у Београду, прво богословско училиште, у коме су се образовали клирици за потребе Цркве и државне просвете, али оно је било кратког века, због скорог пропадања устанка. 
     Године 1836. настављајући Доситејеву замисао, Митрополит Петар (Јовановић), у сарадњи са благоразумним кнезом српским Милошем, отвара Богословију. У тој Богословији образовали су се пастири Српске Цркве, који су спроводили духовну мисију, а такође, свршени ученици Богословије су у многим местима постајали учитељи, трудећи се да описмењавају свој народ. Да је Митрополит Петар био заиста пожртвовани радник на пољу описмењавању клира, показује и следећи податак: када је он дошао на место Митрополита 1836. године, било је свега једна четвртина писмених клирика, а када се повукао из службе 1859. године, остало је свега једна четврина оних који су били неписмени.
     Богословија Светог Саве у Београду постоји као образовна институција српске Цркве у континуитету већ 180 година, а са краћим прекидима, од отварања прве Доситејеве Богословије већ 206 година, дајући учене главе, професоре, научнике и другу културну елиту. Такође је изнедрила и пастире српске Цркве, који су пожртвовано деценијама изграђивали и утемељивали оно што нам је предато апостолским прејемством, светоотачким наслеђем, завештањем Светог Саве и самим животом Цркве.
     У просторијама Богословије Светог Саве у Београду 19. фебруара 2016. лета Господњег, одржена је промоција књиге „Знамените личности Богословије Светог Саве (њени професори и ученици)“ аутора Стефана Гавровског, ученика петог разреда Богословије, а у издаваштву саме Богословије Светог Саве, у присуству професора и ученика Богословије, као и гостију између којих треба издвојити и лектора ове књиге протођакона др Радомира Ракића, као и многе бивше ученике Богословије.
     О овом подухвату, говорили су ректор Богословије Светог Саве, протојереј-ставрофор др Драган Протић, монах Игнатије Марковић, господин Горан Раденковић, професор Богословије, ђакон Бранислав Кеџић, професор Богословије и сам аутор Стефан Гавровски, а целу промоцију је преносила телевизија „Храм“. Похваљен је подухват овог заиста младог аутора, који је у складу са својим могућностима, уз пуну подршку професора школе хтео да истакне значај оних људи, који су завршили ову школу, и оне који су у њој предавали, и оставили дубоке корене у српској историји.
     Уводном речју промоцију је отворио протојереј ставрофор др Драган Протић, ректор Богословије, подсетивши нас, најпре, на то да је Богословија, поред учитељске школе једна од најстаријих школа у Србији, и да својим годинама надилази и многе данашње државе које нам данас „кроје капут“, такође је поменуо да историја не може да се сакрије и да увек исплива на површину.
     Коференсијер вечери био је Господин Горан Раденковић, он је на почетку свог обраћања рекао оно што је већ, између осталог, написао и у поговору књиге: „Дело Стефана Гавровског „Знамените личности Богословије Светог Саве (њени професори и ученици)“ представља значајну духовну реминисценцију на најзначајније личности Богословије Светог Саве, која живи више од два века. Она је у том периоду понела све ране нашег хришћанског народа, била и остала путоказ да ходимо стопама Светог Саве, чије и име носи. Богословија Светог Саве је светионик на путевима који воде светосављу, као философији живота, како је рекао један од њених најзнаменитијих теолога, Свети Јустин Ћелијски“
     Стефан Гавровски нам је говорио о историјату Богословије, и њеним оснивачима Доситеју Обрадовићу и Митрополиту Петру (Јовановићу), као и о Светом Владики Платону Бањалучком.
     Затим се обратио Монах Игнатије Марковић, говорећи нам о Митрополиту Михаилу (Јовановићу), а најпре је истакао залагања ученика око приређивања часописа Богословије, „Растка“ и поздравио Стефанов подухват.  Посебно треба истаћи, из говора оца Игнатија то да су људи ти који нечему дају важност, а Богословија омогућава да сви њени ученици сутра буду „знамените личности“, које ће служити своме роду и Цркви.
     Ђакон Бранислав Кеџић, као професор певања, је говорио о појачкој традицији коју негује Богословија, а на коју су свакако утицали Стеван Стојановић Мокрањац, као професор Богословије, који је у сарадњи са својим ученицима издао први Осмогласник у нотном запису, затим Коста Манојловић као ученик, Јосиф Маринковић као професор и многи други.
Треба поменути да је Богословија Светог Саве изнедрила двојицу патријараха Димитрија Павловића и Германа Ђорића, више од тридесет митрополита и епископа међу којима треба поменути и: Митрополита скопског Јосифа (Цвијовића), митрополита Јована (Павловића), митрополита др Амфилохија (Радовића), епископе шумадијског др Саву (Вуковића), умировљеног захумско-херцеговачког др Атанасија (Јевтића), велико мноштво свештенства и монаштва и многе друге учене главе.
     На посебном месту се налазе у историји, а у Цркви им је дато место у диптиху светих, личности које су своју веру увенчали мучеништвом и исповедништвом, а који су такође били ученици  или професори Богословије Светог Саве јесу свети Доситеј Загребачки и Нишки, који је био мучен од стране усташа, и од озледа задобијенихпреминуо, свети Платон Бањалучки, који је убијен од стране усташа, свети Николај Охридски и Жички, који је био утамничен и депортован у нацистички логор у Дахауу, и свети Јустин Ћелисјки, који је од стране режима био заточен у манастиру Ћелије.
     Сви ови људи су заиста испунили јеванђеоску заповест да буду „со земљи и светлост свету“, „светилници који ће светлити у тами“, да своју веру сведоче оним што говоре и проповедају, а по највише својим животом. Богословија је, заједно са њима светионик на путевима Светог Саве, уским и трновитим путевима, али путевима који воде у Царство Божије.
Промоција књиге Знамените личности Богословије Светог Саве (њени професори и ученици)Стефана Гавровског
21. фебруар 2016.| Аутор: Хаџи Никола Стојановић, ученик V разреда