Ваше Преосвештенство, Високопречасни господине Изасланиче Светог Архијерејског Синода прото Драгомире, Високопречасни господине Директоре Патријаршијске Управне канцеларије прото Стојадине, Високопречасни господине Ректоре прото Драгане, високопречасни прото Будимире, уважена господо професори, високопреподобни оче Петре и оче Игнатије, драга господо и браћо матуранти!
Заиста ми је велика част припала због тога што су, и поред бољих гласноговорника и списатеља, моји пријатељи из разреда изабрали мене, да се данас свима вама обратим са неколико скромних речи.
Пре свега желео бих да се захвалим Вама, Преосвећени Владико, због тога што сте по ко зна који пут посведочили Вашу љубав према овој нашој и Вашој школи.
Захваљујем се господину Изасланику Светог Архијерејског Синода проти Драгомиру, који је већ десет дана овде са нама и стрпљиво и са очинском љубављу слуша сва наша излагања протеклих дана.
Желео бих да се захвалим свим професорима Богословије на челу са господином Ректором који су нас ових пет година научили Слову Закона, учили нас не само школским него и важним моралним и животним лекцијама. Да некога не бих испустио, у име целог разреда захваљујем се свим професорима без изузетка.
Највећу захвалност дугујемо нашем цењеном разредном старешини господину професору Радомиру Врућинићу, који се очински бринуо о нама протеклих година, организовао екскурзије и разна путовања као и остале ваншколске активности. Својим примером професор Врућинић нас је поучавао и у нама зидао Дом Божји, у који ћемо себе уграђивати сваким својим даром, да би сутра, када станемо испред Бога Живог, гледајући Њега лицем у лице (1. Кор 13,12), имали добра дела која ће сведочити за нас, на шта нас упућује и Свети апостол Јаков речима: „Тако и вера, ако нема дела, мртва је сама по себи“ (Јак 2,17). Свих ових година драги наш разредни био је и отац и брат, и професор и пријатељ! Следујући оном што нас је он научио заиста ћемо себи сабирати блага на небу, ,,где ни мољац ни рђа не квари, и где лопови не поткопајаву и не краду“ (Мт 6,20).
А вама браћо матуранти не треба много да говорим. Пет година смо делили исто парче хлеба, делили и добро и лоше... Убеђен сам да нема таквог пријатељства као што је пријатељство из богословских дана, али као што каже Свети апостол Павле ,,O братољубљу не треба да вам говорим, јер сте сами научени од Бога да љубите једни друге“ (1. Сол 4,9). Вратимо се 5 година уназад, када је двадесетак уплашених дечака са својих 15 година оставило своје најмилије и дошло у потпуно непознату и необичну зграду на Карабурми. Како је време пролазило та непозната и необична зграда постала је наш дом, у коме смо одрасли и стекли лепе и људске особине. Данас из те зграде излазимо, али не као уплашени дечаци, него као одрасли, зрели добри и честити људи. Мало је рећи да смо свашта прошли у овој школи, али је наисказана радост завршити исту, Богословију Светог Саве. У тој радости осећамо и велику тугу, јер се растајемо од људи који су постали део нас, наша породица. Али живот носи и тужне тренутке. Растанак је управо један од њих. Свако креће својим животним путем, у срцу чувајући само најлепше успомене на драге људе, са којима смо живели и одрасли. 
Ми данас одлазимо на различите стране, али ће ова двовековна установа чији је патрон Свети Сава бити место које ће нас заувек окупљати. За нас живот тек почиње, разна искушења су пред нама, али будимо охрабрени речима Светог апостола Павла који је рекао: ,,Све могу у Христу који ми даје моћ“ (Флп 4, 13).
Завршио бих ово своје кратко и заиста скромно излагање благодарећи свима за све. Нека нам Господ подари добро здравље и дуг живот, а Божји благослов да нас увек прати у сваком нашем добром делу. На многе и благе године!

Беседу произнео:
Стефан Поповић, матурант
Богословије Светог Саве
Матурантски говор
12. јун 2016.| Аутор: Стефан Поповић, матурант Богословије Светог Саве